Kadriranje filmova na savremenoj umetničkoj sceni, Annika Wik (2003)
Annika Wik je doktorirala studije filma na Univerzitetu u Štokholmu 2001. godine. Njeno interesovanje je usmereno ka istraživanju umetnosti i filma. Objavila je knjigu pod nazivom "Framing films: On the contemporary art scene", "Already-made", 1998, "Already-made", 1998, "Installed stolen objects'', 2000, "Exposed temporality: Film on the contemporary art scene", 2001, "Off-screen space", 2003. itd.
Annika Wik, teoretičar filma je tokom svog predavanja govorila o promenama u izlagačkoj praksi koje su izazvane pojavom filma i novih medija. Kao teoretičar filma, ona proučava uticaj filma na savremenu umetničku scenu i načine na koje umetnici koriste već postojeći filmski materijal na polju savremene umetnosti. Tokom devedesetih godina, mnogi umetnici su koristili film kao svoje izražajno sredstvo, posebno u galerijskom prostoru. Iz aspekta teorije umetnosti, film se smatra nečim narativnim, dok teorija filma koja razmatra ovakvu njegovu upotrebu filmu dodaje još neke aspekte, kao što je estetika kao medijum komunikacije. Annika Wik je predavanje ilustrovala umetničkim radovima koji citiraju postojeće filmske materijale i uključila umetnike kao što su: Douglas Gordon, Christoph Girardet, Stephanie Smith, Pierre Bismuth, Pierre Huyghe, Susan Hiller, Matthias Müller, Fiona Banner, Stan Douglas, Christoph Draeger i drugi. Ovi specifični umetnički radovi su istovrmeno delovi umetničke i filmske tradicije, koji predstavljaju praktičan primer interdisciplinarnog modela. Predmet istraživanja Annike Wik je fenomen audio-vizuelnog izmeštanja, kao i pokretanje diskusije o estetičikm, konceptualnim i kontekstualnim tendencijama na savremenoj umetničkoj sceni, i konačno proučavanje konkretnog uticaju filma na savremenu umetnost. Važno je napomenuti da se umetnička scena ovde posmatra kao diskurzivno polje umetničkih događaja, galerijskog prostora, izložbi, tekstova, kritika i akademskog diskursa. Dugo vremena je umetnost bila predstavljana na filmu, pogotovo kada je u pitanju proces kadriranja, uvodenja više različitih površina, dvodimenzialnost i trodimenzialnost. Annika Wik insistira na obrnutom pogledu, na načinu kako umetnik bira kadrove filma i kako ih predstavlja u galerijskom, novom prostoru. Kao primer je navela upotrebu dela čuvenog Hičkokovog filma 'Psicho', koji je Douglas Gordon projektovao u galeriji na transparentnom platnu koje je bilo postavljeno u slobodnom prostoru, tako da je publika mogla ići oko platna dobijajući novu dimenziju posmatranja filma - njegov negativ. Filmski segment je usporen sa 24 na dva frejma po sekundi, tako da se zapravo radi o 'stop motion' sekvenci filma koja je time produžena na 24 sata. Celim postupkom platno više nije samo površina na kojoj se vrši projekcija, već postaje vrsta skulpture u prostoru, zajedno sa projektovanim materijalom. Ovim se fokus pomera sa naracije filma, sa radnje filma na film kao medijum ekspresije.