Bio Resistance: O problemima biotehnologije, kloniranja i genetskog inženjeringa, Critical Art Ensemble (2003)
Critical Art Ensemble je kolektiv koji čine pet umetnika različite specijalizacije. kolektiv je posvećen istraživanju intersekcije između umetnosti, tehnologije, radikalne politike i kritičke teorije. http://www.critical-art.net
Počećemo sa dve stvari o kojima bi trebalo misliti kada govorimo o isprepletenosti informacionih i komunikacionih tehnologija i restruktuiranja tela tj. onoga što bi to moglo nama da znači i što nam zasigurno već znači, posebno u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Prva je način sagledavanja ove teme odnosno, pretpostavljanje principa efikasnosti i racionalizacije vezanih za kapitalističku ekonomiju. To je uvek bio jedan od pritisaka i jedna od stvari koje bi ova specifična politička ekonomija težila da ispuni, ne samo u smislu opštih sila proizvodnje, nego posebno u smislu stvaranja radne snage, što je u stvari ono o čemu se zaista brine. Kako će radna snaga delati i kako ce ispuniti prateće radne aktivnosti? Oni kojima je poznat klasični marksizam znaju za princip povećanja intenziteta rada. To je jedan od najjednostavnijih načina za prikupljanje profita. On je ukorenjen u samom stvaranju tela. Kako naterati nekoga da radi više, duže i intenzivnije unutar zadatog vremenskog perioda. Toliko mnogo tehnologija danas, bilo da su informaciono-komunikacione tehnologije u pitanju ili biotehnologija, stvaraju neku vrstu virtuelnog okruženja u kojem se može desiti re-kreiranje tela. Početak našeg razmišljanja o tome je koncept samog kiborga koji je nejasan i često pogrešno tumačen, smeštan u posebnu kategoriju koja nije bila odgovarajuća. Teoretski gledano, kiborg predstavlja međusobnu povezanost i zavisnost tela i tehnologije, na bilo koji način. obično postoji neka vrsta implanta, koji stvara interakciju između tela i same tehnologije. Mi smo počeli sa podelom kiborga na dva tipa, dva uopštena tipa: kiborzi prvog i kiborzi drugog reda. Kiborzi drugog reda su oni koji su kratkog veka tj. nastaju kada se tehnologija na neki način koristi da konstruiše telo ili da ga normalizuje. To su npr. medicinske tehnologije koje vraćaju telo u normalan režim rada, uspostavljaju važeće norme. Prema tome ne gajimo prevelike simpatije, jer to ne stvara novu klasu kiborga, nego održava klasu tela, pre-kiborga. Ako stvari posmatramo na taj način vidimo da to uopšte nije 'kiborški' i upravo zbog toga izdvajamo kiborge prvog reda, gde dolazi do veoma različitih faza interakcije između tela i tehnologije na raznim nivoima.
Počeli smo sa poslovnim kiborgom, kiborgom rada. Viđam ih kako sve vreme rade za svojim kompjuterom, sa telefonom u jednoj i mišem u drugoj ruci, ali oni nisu kiborzi najvišeg reda. Postoji neka vrsta produžetka tela koja je tu da ih učini moćnijim nego što sami zaista i jesu. To je Mcluhanova definicija; telefon smanjuje udaljenost, omogućava telu da pređe određene razdaljine. To bi isto tako mogla biti i web kamera u smislu kompresije razdaljine, osposobljava telo da radi efikasnije, počevši od tastature i računara i najjednostavnjeg kreiranja word dokumenata, pa do mnogo kompleksnijih nivoa povezujući telo što bolje sa ovim tehnologijama. Tu počinje prvi red kiborga. Veza je neraskidiva, zbog čega i imamo određena nivoe simbioze. Ne možete tek tako tako ostaviti vaš telefon i lap top kod kuće i otići na odmor, osloboditi se na izvestan način kiborg-iskustva makar i na kratko. Ono je i dalje u i oko agencije, nasuprot stvarima kao što su implantirani gps čipovi koji mogu biti stavljeni u decu kako bi njihovi roditelji uvek znali gde im se dete nalazi. Ove primere takode možemo iskoristiti kao ilustraciju, i tu zapravo počinje viši nivo, prostor postaje nejasna kategorija i dešava se njegovo stapanje, i što se kiborga tiče radni prostor može nastati bilo gde. Možete sedeti u kafeu i razgovarati sa prijateljem, ali u trenutku kada telefon zazvoni osoba koja je do malopre bila u 'prijateljsko-ljudskom' modalitetu prelazi u modus 'radnog kiborga'. Promena je momentalna i prizvana je samom tehnologijom. sama činjenica posedovanja tehnologije uzrokuje ovaj način njenog manifestovanja.
Zatim možete ići i korak dalje, što je u ovom trenutku i najrazvijenija tehnologija. Nasuprot poslovnom sistemu/osobi imamo sistem naoružanja, koji je poprilično uznapredovao u ovom trenutku. Oni koji su gledali prenos bombardovanja iraka, videli su američko naoružanje. Više ne postoji odnos prema vojniku na bojnom polju; oni su potpuno ogoljeni, bez ikakvih atributa čovečnosti, oni su sistem koji je potrebno premestiti na jedan niži nivo. Postoje mali podsistemi oružja i oni mogu biti zaista mali. Od onih u kojima je vojnik komunicira sa integrisanim sistemom naoružanja i pronalaženja mete pa sve do izuzetno prefinjenih sistema, kao sto su različite vrste autopilota koji prate psihološke reakcije pilota u borbenom okruženju. U slučaju da pilot pokaže znake koji ukazuju na moguću psihozu ili uznemirenost koja je iznad granice dozvoljenog, kontrolu preuzima autopilot kako vojnik ne bi ugrozio misiju. Ovde dolazimo do najvišeg nivoa kiborga.
Toliko toga je rečeno o mitologiji kiborga što je bilo veoma pozitivno i utopijsko.ali, kada je stavljena u okvir kapitalizma jer se brinula o još nečemu sem efikasnosti i pukog izvršavanja posla, činilo se da ljudski element koji bi mogao biti od moguće koristi, tehnološko-telesne interakcije, nestaje velikom brzinom. Čini se da nema dovoljno sredstava za finansiranje utopijskih projekata, posebno u najkompleksnijim društvima odakle sva sredstva i dolaze. Unapred je određeno, od strane onih koji su donatori, koje istraživanje će se finansirati. Ne postoji slobodna oblast istraživanja koja bi služila za iznalaženje drugih mogućnosti. Velika kontradiktornost leži u tome što tehnologija kiborga prvog reda napreduje mnogo brže nego što je telo može prihvatiti. ako se vratimo malo unazad i razmislimo, u evolucionom smislu, mi smo stvoreni da budemo veoma spora bića. Nije predviđeno da prelazimo velike razdaljine i da radimo pod tako dinamičnim tempom. To za nas nije normalno.
Kapitalizam dostiže tačku krize kada organska platforma nije sposobna da održi tehnološku superstrukturu koja se nad njom nadvila. Svi vidimo te neobične 'bodlje' u obliku raznih fizioloških i mentalnih oboljenja. To nije samo slučaj sa Amerikom, npr. u Nemačkoj stopa rasta psihijatrijskih oboljenja u proteklih deset godina se povećala za otprilike 500% od 1993. tj. otkad je Internet lansiran. To je veoma zanimljiva korelacija. Isto tako se povećao broj prepisanih antidepresanata. Zadatak biotehnologije danas je da dobije na vremenu, da otkrije koje vrste lekova mogu održati infrastrukturu tela, dok se ne otkrije kako pomeriti granice normalnog. To je u stvari prava kriza današnjice: kako popraviti naše telo? Ratna mašinerija je potpuno razvijena, mašinerija nadzora je potpuno razvijena, radna mašinerija je potpuno razvijena. Nismo ni pretpostavljali da će situacija biti još gora. Još 1993. dok sam posmatrao japansku stopu rada, prosek im je bio malo veći od 50 sati nedeljno, mislio sam da je tu kraj, ne može biti više od toga. Amerika je nedavno nadvisila ovu stopu sa prosekom od skoro 66 sati nedeljno što znači da neki ljudi rade i više od toga. A to je samo prosek. u takvim uslovima niko ne može raditi toliko dugo. Taj nivo produkcije je ipak previsok.
Postoje neki primeri koji pokušavaju da to promene, i od strane Japana i od strane SAD-a. Pokušalo se sa kombinovanjem zabave, odnosno okruženja zabave i okruženja posla, kako bi se stvorila neka vrsta relaksacije u toku radnog vremena. Zamka je naravno u tome što provodite više vremena na poslu: dolazite ranije da bi ste otišli do teretane i ostajete kasnije iz bilo kog razloga, da igrate igrice itd. U isto vreme ste uvučeni i potpuno izmešani sa radnim, tehno okruženjem. To nije dalo najbolje rezultate. Ne ako pogledamo do koje granice lekovi stvoreni da održe telo radno sposobnim uspevaju u tome, a pri tom ne mislim na ljude izložene dodatnom stresu na svom radnom mestu u bolnici ili institucijama za mentalno obolele, već na ljude koji obavljaju svakodnevne obične poslove, a koji su pod velikom kolicinom stresa. Fiziološki gledano, stopa rasta upotrebe lekova se takođe povećala. Uzmimo na primer kortizon koji pomaže u raznim slučajevima problema sa mišićima, koji su postali simptomatični za tehnokratske i birokratske vrste poslova. To je opet pokazatelj kolapsa jednog od elemenata kiborga. Postavlja se pitanje šta učiniti? Šta da radimo? Upravo je zbog ovoga poslednjih godina razvoj telesne mašinerije postala rastuća grana industrije ostavljajući za sobom informacione i komunikacione tehnologije. Najbrže se razvija biotehnologija - kako poboljšati platformu (telo) da ne bi došlo do kolapsa. Evidentno je da će lekovi pomagati do izvesne granice, različite vrste fizioterapije isto tako, ali će posle toga ipak doći do kolapsa kiborga. Više nećete moći kucati i tu je kraj, više nikada nećete kucati. Oštećenje mišića i hrskavice će biti tako ozbiljno i neće se moći popraviti. Dolazi do povratka starom konceptu iz 20-tog veka, konceptu eugenike. I tu, u stvari, mi stupamo na scenu identifikujući ovu krizu, uviđajući da je sve ostalo manje više privedeno kraju.
Naravno da će biti napretka u ICT-u (informacionim i komunikacionim tehnologijama), ali neće biti tako temeljnih promena kao u proteklih deset godina gde je ICT u stvari predstavljao centralizovanu vrstu tehnologije koja je odmah i direktno uticala na relativno mali deo populacije. Do danas kad skoro svako ima pc u okviru složene ekonomije, a to se sve više širi prema ostalim nacijama. Ono što nas je dovelo do ovoga, i pored cele teorije o kiborgu i krizi koju telo doživljava u tehno okruženju, jeste u stvari jedna sasvim lična stvar. Bili smo na konferenciji u Kanadi i pravili smo pauzu za ručak sa ženom koja me u jednom trenutku pitala da li želim da vidim slike njenog deteta. Naravno da sam pristao i ona mi je pokazala sliku mladog momčića od otprilike tri godine, a onda me je pitala hoću li da vidim njeno dete u stadijumu od osam ćelija i izvadila je iz novčanika sliku, mikro-snimak nečega što će biti njeno dete u fazi deobe na osam ćelija, neposredno pre nego što će biti implantirano u njenu matericu. Tada sam pomislio kako se u ovom trenutku nešto sasvim drugačije dešava - novi nivo reprezentacije, nov nivo konstruisanja tela. Umesto jednostavnog nadanja da će tehnologija ili različiti lekovi potpomoći u njegovom kreiranju, moguće je učiniti nešto drugo. To nešto je bio povratak na model postanka koji bi mogli da kontrolišemo od molekularnog nivoa pa na više.
Velika kriza, u smislu primene i preispitivanje ideologije, je oduvek bila u tome što nije uspevala da dospe do same srži. Tu ogromnu mašineriju nadzora je činio sistem nadgledanja, činilo ju je osećanje da vas neko posmatra sa jedne strane i stalno preispitivanje koje je proizilazilo iz toga - veliki brat vas posmatra - a sa druge strane imamo taj oblik virtualnog paketa koji je započeo Guy Debord kada je govorio o 'društvu spektakla'', toj baražnoj paljbi slika koje su sve vreme oko nas i od kojih ne možemo pobeći koje govore na određen način o postojanju u ovom svetu. Nemoguće je odupreti im se, jer se ne može izbeći taj oblik prezentacije. Dakle, kako ići dalje? Očigledno je da ako želite bilateralno preispitivnje ideologije više nego unilateralno i ako se predodređenost može otkriti na nivou molekula, to bi u velikoj meri pomoglo ubrzanje i intenziviranje preispitivanja ideologije, pogotovo onih njenih delova koji bi bili od koristi kapitalističkim sistemima. To nije ništa novo. Ova ideja postoji još od kasnog XIX veka, posebno u Engleskoj i SAD-u. Počeli su sa njenom razradom oko 1920, tako da su tad i ostale evropske zemlje počele time da se bave, Nemci posebno temeljno negde polovinom dvadesetih godina prošlog veka. Oni su veoma spori kada je reč o nekim stvarima, ali kada ih se jednom dočepaju daju sve od sebe. Ono što je ubrzo postalo vrlo jasno je to da su znali šta je potrebno učiniti ali nisu imali mehanizam ni naučno razumevanje potrebno za takav poduhvat. Ono što su oni uradili jeste neverovatno surova primena, u suštini agrarnih tehnika i uzgoja životinja. To baš i nije dobar način pokušaja rekonstrukcije tela kada manje-više možete računati sa stopom i tipom promena koje nastaju. Faktor pouzdanosti je veoma nizak. Takođe je potrebno i dosta vremena. Prikupljanje vremena koje je potrebno bi trajalo vekovima. Sterilizacija, abortusi, u najgorem slučaju genocid ili sa druge strane pozitivna eugenika (rasna higijena), podsticanje onih koji imaju predispozicije, koje se dopadaju kapitalistima, da se razmnožavaju. To jednostavno nije moglo funkcionisati niti je funkcionisalo. nNa svu sreću zbog potrebe većine zapadne Evrope i SAD-a, koji su hteli da se distanciraju od holokausta i ostalih genocidnih surovosti koje su bile u vezi sa eugenikom. Mašinerija tela (the flesh machine) je na trenutak stala. Svi je prešli na ekonomiju informacija. Ali mašinerija tela se lagano vratila, jer je informaciona ekonomija potpuno spoznala sebe upravo zbog krize tela, zbog krize radne snage kao proizvodne sile. Ovo nas vodi do jednog interesantnog mesta gde ideja militarizovanog upravljanja telom nije prihvaćena i gde su rane teorije na ovu temu došle od jednog od eugeničara, Fredericka Osbourne-a koji je veoma rano polemisao da ideja militarizacije bilo kakve vrste genetskog istraživanja nije dobra. To bi, po njemu, trebalo raditi dobrovoljno, a vi se sada pitate pa ko bi na to pristao. Njegova ideja je bila da će post-radničko formiranje društva samo vršiti pritisak na ljude da dobrovoljno pristaju na to. Ne bi ni bili svesni na šta pristaju, ali bi to i dalje činili. Razlog leži u tome, kako on kaže, što su se posle drugog svetskog rata javile dve stvari. Prva je kolaps proširene familije i uspon nuklearne familije. Tako da će reprodukcija nuklearne familije postati sve važnija, neće više biti potrebno da imate gomilu dece, pa ako jedno bude lekar, a drugo potpuno retardirano nije bitno. Stvari će teći svojim tokom, jer će te se za to pobrinuti kvantitetom, radije nego osiguravanjem 'kvaliteta'. Ako ljudi misle o tome da postoji konačan (određen) interes da se stekne što više, putem nadmetanja, to je ono što kapitalizam voli, to je u stvari njegov mehanizam. To je i motivacija za njegove radnike. I ako to osećanje u spojite sa potrebom za održanjem klasne pozicije i prestiža ne možete pogrešiti u smislu reprodukcije.
Evo i drugog dela, ako imate ekonomiju ispunjavanja želja koja će pružiti usluge koje su u potražnji, kao što je stabilizacija faktora pouzdanosti kod reprodukcije, imate proizvod koji će se prodavati. I na taj proizvod se neće gledati kao na nešto loše, on će jednostavno biti nov medicinski proizvod među mnoštvom drugih koji su tu da bi pomogli čoveku kako bi došao do onoga što želi. Ovo je bilo prilično pronicljivo, jer bar što se većeg dela onoga što je tvrdio tiče, bio je u pravu. To je delimično zbog preokreta koji se desio unutar ključnih institucija, a koji ljude vodi do mesta do kojih sami inače ne bi nikada otišli. Javlja se potraga za boljim genetskim proizvodom. Smešna strana ovoga je to da, na primer, možete otići u banku sperme i kupiti spermu nobelovca, ali vam to ne garantuje da će vam dete biti nadprosečne inteligencije. Još uvek ne postoji ta vrsta korelacije. Podjednako dobro bi ste prošli i da nasumično odaberete spermu. Ali ono što je bitno je to da postoji priprema eugeničke svesti i lagano postavljanje temelja tržišta, da stvaranje želje za veštački struktuiranom oplodnjom počinje samu sebe da kreira. Javlja se jedna čudna stvar, nešto potpuno drugačije od prvog talasa. Zamorčići u ovom eksperimentu su ljudi iz bogatog sloja društva i to ne samo da dobrovoljno pristaju na ove eksperimente nego i plaćaju za njih. Ono što se dešava na polju pronalaženja novih tehnika oplodnje je to da su one dosta skupe. U sad-u minimalna cena je oko 10000$ po pokušaju i to je moguće izvesti samo na najboljim klinikama a stopa uspešnosti je 30% pod najboljim uslovima. Možda na nekim ekskluzivnim klinikama dostiže 38% ali su ti podaci uglavnom veštački napumpani, jer takve klinike biraju samo one pojedince kod kojih su prilično sigurni u uspešnost. Kada pratite statističke podatke, treba ih uzimati sa rezervom jer postoje razne vrste vešto napravljenih stopa uspešnosti u zavisnosti od populacije sa kojom se radi.