DA BOLONJA BUDE PROŠLOST!
11. i 12. marta u Budimpešti i Beču odigraće se događaj koji je samo naoko beznačajan i samoreferencijalan: proslava godišnjice Bolonjskog procesa, reforma univerzitetskog sistema sastavljena pre deset godina i progresivno primenjena u evropskim zemljama, ali ne samo tamo. Između Budimpešte i Beča, 46 evropskih ministara obrazovanja okupiće se kako bi nazdravili neuspehu i dekadenciji evropskog obrazovnog sistema. Mi, koji smo poslednjih godina aktivno učestvovali u italijanskoj borbi protiv oduzimanja univerziteta, mi koji smo prešli Evropu da bismo se pridružili drugim iskustvima koja su se, kao i mi, protivila uništavanju univerziteta i prekarizaciji naših života, neće dozvoliti da nas prevare ni ovom farsom, ni praznom i umornom liturgijom koju ponavljaju ta gospoda: „studentska mobilnost“, „evrokompatibilnost“, „konkurentnost“.
Reči koje zapravo podrazumevaju nešto sasvim drugo: udruživanje znanja, fragmentacija kursa, ekonomska eksploatacija studenata, smanjenja javnog finansiranja, postepeno oduzimanje prava i strukture socijalne zaštite.
Tokom poslednjih godina, tehnokratsku obmanu koja je zahvatila reformski proces prerano su otkrili pokreti koji su protestovali protiv Bolonjskog procesa: ti pokreti su nagovestili novi konstitutivni evropski prostor bez ikakve nostalgije za prošlošću, ali obećavajući ekspanziju i obimnost znanja. Ovi pokreti su otkrili stvarnu prirodu neoliberizma, suprotstavljajući se privatizaciji znanja i novoj sili koja je uspostavljena patentima i autorskim pravima. U isto vreme, ovi pokreti, siti kontrole državne birokratije nad univerzitetom i znanjem, polažu pravo na privatne, ali ne i na državne univerzitete.
Kako se isti nacrti zakona predlože tokom poslednjih godina u različitim zemljama, nikada se nisu umorili od ponavljanja da u svakom pogledu student je subjekt pripravnik na tržištu rada zasnovanom na znanju. Studenti su u središtu gentrifikacije i produktivnih procesa u svakoj evropskoj metropoli. Studenti su društvena figura koja proizvodi bogatstvo. Nismo nostalgični. Suprotno tome, želimo naglasiti ovu centralnost, preokrenuvši je protiv onih koji su je koristili kao retoriku za promociju novih oblika eksploatacije.
Želimo da osnovna primanja, garancija slobode odlučivanja, društvene aktivnosti koja se obavljaju unutar i izvan univerziteta, odgovaraju središnjem položaju studenta. Suprotno tome, svrha Bolonjskog procesa, iza retorike konkurentnosti i efikasnosti, je transformisanje univerziteta u mesta intenzivne eksploatacije nove radne snage. Prepoznavanje centralnosti studenta u procesu proizvodnje znanja, podudara se sa sve nasilnijom prekarizacijom.
Sa ove tačke gledišta, Italija je bila prava laboratorija za ispitivanje Bolonjskog procesa i pokreta koji su mu se suprotstavili. Zemlja u kojoj se kontinuirano smanjuje finansiranje univerziteta i gde se obrazovanje smatra tekućim izdatkom, a ne sektorom u koji treba ulagati, dešava se fragmentacija veština, pad nivoa znanja usled smanjenja kriterijuma, proterivanje istraživača sa univerziteta - sve u jedinstvenoj kombinaciji korporacijske retorike orijentisane na uspostavljanje korporativne moći. Lako je razumeti zašto je osnovni trend u Evropi potiskivanje i smanjenje kognitivne radne snage. Sam cilj Bolonjskog procesa za koji italijanski autori smatraju da nije pravilno sproveden, rezultirao je potpunim neuspehom. Brojke govore same za sebe: sistem 3 + 2 godine nije uključilo više studenata na tržište rada niti postoji povećanje plate u skladu sa njihovim veštinama u budućem radu. Što se tiče mobilnosti studenata, poznato je da blokade pristupa između univerziteta, fakulteta, između master studija i doktorata, daleko premašuju mogućnost mobilnosti.
Prošle godine Wave je bio odgovor na sve ovo - ne samo na ekonomske rezove, već i na samu strukturu univerziteta. Borbe koje su se dogodile odmah su dovele u krizu trenutno stanje na univerzitetima, zahtevajući ne samo kvalitetniju obuku, već i autonomiju u direktnom upravljanju tokom studiranja, kao i u razmeni znanja i istraživanja. Ista opozicija korporativizmu koja karakteriše univerzitete u Italiji, našla je konstruktivan izraz u praktikovanju nezavisnosti i samoupravljanju fakulteta.
Mreža Uniriot, od 2005. godine, ima za cilj izgradnju veza i umrežavanje između ostalih borbi koje se javljaju u školama i na univerzitetima, sa svešću da je uvek moguće otkriti trend zatvaranja upravljačkih uređaja, kao i kao mogućnosti za strategije i prakse otpora. Iskustvo Wave-a nije izolovano: pokret protiv CPE u Francuskoj 2006. godine, iskustva Danske, Grčke, Holandije, Nemačke, Hrvatske, Srbije i Austrije. Pravi ciklus univerzitetskih borbi širi se širom Evrope, čak i bez opšteg kontinuiteta. Svuda smo stavili dokaze o nekim odlučujućim pitanjima: kvalitetu životnih uslova mladih, potrebi da se iskusi nezavisnost u obuci, protivljenju nesigurnosti i privatizaciji znanja, netrpeljivosti prema sadašnjem stanju stvari.
Mi, kao Uniriot mreža, verujemo da je od presudnog značaja da se posete Bečki dani kako bi se učestvovalo na demonstracijama 11. marta, tako i na radionicama od 12. do 14. marta. Na taj način bi se osporio zvanični sastanak ministara. Prilika da ono što je poslednjih godina ostalo u zapećku se naglasi, da se izgradi zajednički narativ koji će uključiti sva iskustva onih koji su se poslednjih godina protivili procesu uništavanja univerziteta. Iz tog razloga ćemo na glavnim italijanskim univerzitetima organizovati karavane koji će stizati do Beča na samit.
DA BOLONJA BUDE PROŠLOST!